Prednost. Ko je poseduje, ja ili druga strana? Jasno je da to presu?uje u odnosima mo?i. Onaj ko vlada predno??u u snazi ili pameti, onaj ko bolje razume, jasnije vidi, onaj ko poseduje informaciju od zna?aja, obi?no nadja?a u okr?aju. U svetu Edwarda Vossa, svaki kontakt, svaki razgovor ili sastanak, predstavljao je okr?aj.

  Odgovor na ovo pitanje, smatrao je on, treba potra?iti postavljanjem serije najlogi?nijih pitanja vezanih za odre?enu situaciju. Recimo, u okolnostima u kojima se trenutno nalazio, prvo bi bilo: ?Zna li ova osoba sa kime razgovara i ko sam ja?“. Obi?no bi sagovornik bio svestan njegovog polo?aja, a samim tim i mo?i kojom raspola?e, te bi ve? u startu osetio izvesnu zastra?enost. Prednost, zna?ajna prednost.

  ?injenice su ovde govorile druga?ije. Prvo, njegovo obezbe?enje je onesposobljeno u trenu. Mrakom i kamenom? Njegov najbolji i najverniji agent pru?en je po zemlji. Treniran da ubija, sposoban, lojalan. To nije jednostavno u?initi, a pogotovo ne tek onako, naporom malog prsta. I sada ona sedi preko puta njega, udobno zavaljena i opu?tena, kao da je sve pod kontrolom. Zaklju?ak: zna ko sam i nimalo me se ne pla?i.

  Prednost nije na njegovoj strani. Retko se de?ava, ali se povremeno ipak dogodi. ?ta tada raditi? Kako se postaviti? Voss je znao odgovor: prijateljski, iskreno, bez konfrontacije ili napada. Tada je najbolje sebe predstaviti kao dobrog i korisnog saradnika. Imati ?ta da ponudi?. Prvo besplatno, naravno, a onda ?e saznati vi?e, odrediti slabe ta?ke i zapo?eti trgovinu. Najzad, ra?unam, ima?u te u ?aci. ?Hajde da ovoj osobi ponudim ne?to za po?etak“, pomisli on.

  ?Zna?i li vam, gospo?ice Hemingway, i?ta ime – Gordon Longley?“

  Da, naravno da je znala. Senator Longley. Politi?ka figura u usponu. Glas koji se ?uje i gomila novca iza njega. ?ovek bi morao ?iveti pod kamenom pa da ne zna ko je Longley. Tok misli joj prekinu Zadkielin glas:

  ?Hajde ovako, ja vam ne?u pru?ati direktne odgovore, ali ?u vam postavljati neka pitanja. Pru?a vam se mogu?nost da iz njih naslutite ?to?ta o meni. Nije li to ono ?to ?elite – da proniknete u moju pri?u?“, odgovori mu Hemingway.

  ?U redu, pitajte“, re?e Voss i zavali se u naslon crnog ko?nog sedi?ta, spokojno prekrstiv?i noge. Ta?no to je ?eleo: po?etak trgovine.

  ?Za?to ba? senator Longley?“

  ?Neo?ekivano me je kontaktirao sa neobi?nim zahtevom. Takve stvari bude moju pa?nju. Kada je ne?to te?ko objasniti, to naj?e??e ima dublju pozadinu. Naro?ito kada su mo?ni ljudi u pitanju. ?ta ?u, posao mi je da budem radoznao.“

  ??ta je ?eleo od vas?“

  Bio je to trenutak koji je ?ekao. Pru?i?e joj informaciju direktno i bez okoli?anja, a zatim pratiti njenu reakciju.

  ??eleo je da uti?em na to da se prekine investiranje u izvesni tajni projekat nazvan '. Na Aljasci koju, verujem, poznajete dobro?“

  Interesantno, nije bilo reakcije. Ni?eg ljudskog. Bez trzaja oka, preplitanja prstiju ili gutanja pljuva?ke. Imao je utisak da razgovara sa automatom. Bez pauze, odmah je usledilo slede?e pitanje:

  ?Kakva je veza Longleya sa tim projektom?“

  ?To je ono ?to je zanimljivo, nikakva. Nema nikakve veze. Nemaju zajedni?ku istoriju, niti su im se putevi ranije ukr?tali. To me dovodi do zaklju?ka da je senator samo posrednik. Neko drugi ima vrhovni interes. Da li se i vama ?ini da je tako? Ko ga je, i ?ime, ubedio? Ucena, mo?da?“

  Dodao je na kraju seriju pitanja, onako uzgred, kroz razgovor. Drugarski. Stara taktika. Automat nije davao znake slabosti. Samo je nastavila:

  ?Za?to meni to iznosite?“

  ?Proba?u da vam to objasnim na slede?i na?in. Vidite, ja sebi, radi boljeg razumevanja, ?itav ?ivot predstavljam kao beskrajni splet autoputeva. Petlje, pravci, tuneli... Svaka ljudska jedinka je zami?ljeni automobil koji se kre?e tom mre?om. Od ta?ke A do ta?ke B. Od kolevke pa do groba. Posmatraju?i te putanje, primetio sam da se neki automobili sre?u. Njihove se pri?e ukr?taju. Tada neki voze jedni uz druge, kra?e ili du?e. Neki voze sve do same ta?ke B. Ja pratim ta ukr?tanja.“

  Napravio je kratku pauzu i nagnuo se napred ka Hemingwayevoj:

  ?Va?e su se putanje ukrstile sna?no i meni nenadano. Iznena?en sam, ali ne po prvi put. Vezuje vas ta ta?ka na Aljasci. On ju je ugasio, a vi ste je potom kupili. Zato vama sve ovo iznosim. Verujem da o celoj pri?i znate znatno vi?e od mene.“

  ?Izneli ste pretpostavku da je Gordon Longley mo?da samo posrednik. Da ga neko koristi kao sredstvo za postizanje cilja. Sigurno ste kopali po senatorovoj pro?losti. Jeste li prona?li kakve slabosti?“

  Ovo je sjajno, pomisli Voss. Imala je mogu?nost da postavi pitanje o marioneti ili o njenom rukovaocu. Odabrala je marionetu. To je vi?e interesuje nego ko stoji u pozadini? Da li to zna?i da ve? zna o kome je re?? Polako, samo polako. Treba nastaviti u dobrom duhu. Bez prepada ili pretnji, za sada.

  ?Na?alost, polo?aj mi ne dozvoljava da se dublje impliciram u istra?ivanje. To bi podiglo mnoge obrve i, ne sumnjam, pre ili kasnije stiglo do na?eg dragog senatora. Jedno sam ipak saznao. Postoji stari slu?aj nestale devojke.“

  ?Za?to je to zna?ajno?“

  Samo polako, ponovi Voss u sebi.

  ?Slu?aj se odigrao u neposrednoj blizini starog porodi?nog poseda Longleyevih. Zatvoren je kao nere?en. Saznao sam da je neko nju?kao po starim tragovima neposredno pre nego ?to me je Longley kontaktirao. Anga?ovan je privatni detektiv da se ponovo pozabavi slu?ajem. Ta devojka nije imala familiju. Jo? tada, tokom policijske istrage, niko se za to nije naro?ito interesovao.“

  ?A sada je neko pokazao interesovanje? To jeste zanimljivo, ali mo?e biti potpuno nevezano.“

  ?Zato sam ja tu gde jesam. Kako bih vam objasnio... razvio sam ?ulo da razlikujem bitne od nebitnih informacija. Ka?em vam, u ovom slu?aju, gde ima dima, ima i vatre.“

  Za?u se tiho stenjanje posrnulog voza?a kraj kola. Po?eo je da mrdne rukom ka ozle?enoj glavi. Oboje su znali da nemaju mnogo vremena. Ovaj se razgovor morao privesti kraju, ali ne uzaludno. Voss je morao ostaviti udicu zaka?enu za plen.

  ??ujte, gospo?ice Hemingway. Ja vam mogu pomo?i.“

  Iz unutra?njeg d?epa je izvukao olovku. Iscepao je mali komad papira iz notesa i ispisao ga sitnim, ?itkim rukopisom. Presavio ga je i pru?io joj.

  ?Ovo je ime i adresa osobe koja se bavila novom istragom. Privatni detektiv. Lokalac, iz gradi?a u blizini jezera. Mo?da ga mo?ete posetiti? ?to se mene ti?e, stojim vam na raspolaganju. Imam utisak da na?a saradnja mo?e doneti obostrani napredak. Trenutak je da podelimo isti autoput, voze?i u istom pravcu.“

  Hemingway prihvati poruku, tiho otvori vrata i zakora?i u tminu. Nagnu se natrag kroz otvoren prostor i zagleda se u Vossa:

  ?Direktore, zamislimo na trenutak da je autoput kojim se ja kre?em miniran. Da li ste sigurni da ?elite da se kre?ete njime uz mene, znaju?i to?“

  Gledao je trenutak u tu tamnu priliku, a zatim klimnu glavom. Neprijatan ose?aj mu se javi u stomaku. Kao kada pola?e? zakletvu nesiguran kuda ?e te ona odvesti.

  Na vratima vi?e ne be?e nikoga. Iza sebe za?u ponovno stenjanje:

  ??efe... ?ta se dogodilo?“

  *

  Hemingway je ?e?kala Atilu iza u?iju, zami?ljeno provla?e?i prste kroz njegovu gustu dlaku. Zadkiel neko vreme nije bila prisutna u njenom uhu; oti?la je da sazna sve ?to se o senatoru, nestaloj devojci i detektivu moglo doznati. Nedostajala joj je u ovakvim trenucima. Navikla se na njeno prisustvo, na tu neobi?nu simbiozu.

  This tale has been unlawfully lifted from Royal Road. If you spot it on Amazon, please report it.

  ?ekanju do?e kraj.

  za?u u uhu tanki glas Zadkiel.

  ?Sazna?emo to pre ili kasnije. ?ta je sa devojkom koja je nestala?“

  ?Kako njen nestanak dovodi? u vezu sa celim slu?ajem?“

  , dodade ona konspirativnim tonom,

  ?Ho?emo li onda da otkrijemo ?ta je taj detektiv saznao?“, upita Ana.

  Hemingway se zagleda Atili u o?i:

  ?Ho?emo li na jedan izlet do jezera, ku?o?“

  Pas se uspravi radosno i zamaha repom.

  *

  Bro?ura koja je govorila o jezeru nije preterivala. Ana ju je dr?ala u ruci i ?itala naglas:

  Podigla je pogled sa slike i susrela se sa pejza?om koji je odgovarao opisu. Put je vijugao kroz velelepnu ?umu, a auto je klizio kao po ledu. Odbljesci sa vode probijali su se me?u debelim stablima. Spustila je prozor i osetila udar sve?ine i miris ?etinara. Nije morala da pazi na put; Zadkiel je vodila ra?una o tome.

  Prvi rasuti ku?erci najavljivali su ulazak u gradi? na obali. Znak kraj puta je poru?ivao: .

  Mesta?ce je bilo ?ivopisno. Niz radnji se nizao glavnom ulicom, u objektima ne vi?im od dva sprata. Neki noviji, neki sasvim oronuli. Uz obalu su se rojili splavovi i ?amci. Zatim nai?o?e na malu drvenu crkvu ?iljatog tornja sa blago iskrivljenim krstom na vrhu, ?kolu od crvenih cigala i policijsku stanicu. Nije im trebalo mnogo vremena da prona?u adresu koju im je Voss dao.

  Ku?a se nalazila u samom centru. Hemingway iskora?i iz auta i uputi se ka bo?nom stepeni?tu koje je vodilo na verandu drugog sprata. Na vratima je pisalo: Paul Dennison – Privatni istra?itelj. Nije bilo zvona, pa je pokucala po staklu. Kako nije dobila odgovor, poku?ala je ponovo. Sa ulice se za?u glas:

  ?Hej, ti gore! Ako tra?i? Paula, ne?e? ga na?i tamo u vreme ru?ka.“

  Ana pogleda preko ograde. Oniska ?enska osoba, kratke crne kose i mi?i?avog lica, stajala je kod stepeni?ta uprtog pogleda.

  ?Da, tra?im gospodina Dennisona. Znate li mo?da gde ga mogu prona?i?“

  ?Naravno da znam. Eno ga u . Gostionica ni?e niz ulicu. Vi?e je tamo nego ovde. ?ta ?e?, mali je grad, a za sirotog Paula nema ba? mnogo posla.“

  Hemingway se spusti niz stepenice, zahvali prolaznici i uputi se niz ulicu. Za?ula je za sobom:

  ?Lep ti je taj pas! Deluje opasno! Dr?i ga na kratkom povocu da nekoga ne ujede!“

  *

  Put ka gostionici vodio ih je niz strmu uli?icu koja se ulivala u jedinu gradsku raskrsnicu. Skrenuv?i desno, pedesetak metara dalje, ugleda?e neonsku reklamu ?iji je natpis, veoma domi?ljato, bio satkan od prepletenih rebaraca.

  Kroz izlog malog restorana sa svega nekoliko sepaea mogla se videti mu?ka osoba srednjih godina. Pro?elavog temena, loptastog stomaka i zavrnutih rukava ko?ulje, predano se posvetio glodanju tri?avih ostataka mesa sa ko??ica ve? pojedenog obroka.

  do?apnu joj Zadkiel.

  Spremna da zakora?i unutra, Ana primeti da Atila zate?e uzicu unazad. Okrenula se ka psu. Tiho re?anje iz dubine grla, na?uljene u?i i nemirno nju?enje vazduha.

  ??ta je bilo, Atila?“, obrati mu se ona.

  , upozori je Zadkiel.

  Neobi?no zujanje dopre i do Aninih u?iju. Pogledala je ka izlogu restorana. ?ovek koji je tamo sedeo podigao je pogled ka nebu. Istog trenutka je prebledeo kao krpa. Precizno, poput vo?enog projektila, mali dvoelisni avion prelete nisko nad krovovima i obru?i se direktno u pro?elje kafane. Zastra?uju?a lomljava potrese ?itavu ulicu.

  Hemingway se baci iza ugla zgrade. Udarni talas i jara vatre izbi?e visoko nad malim lokalom. Sve je bilo gotovo u treptaju oka. Ana proviri ka glavnoj ulici, lica skamenjenog od u?asa.

  ?Ubio ga je... pobio je sve unutra.“

  , insistirala je Zadkiel.

  Ljudi su tr?ali na sve strane. Povici i zvuk sirena vatrogasnog kamiona odzvanjali su raskrsnicom. Teturaju?i se uz ulicu, Hemingway se trudila da ostane prisebna. Znala je i ranije da je u opasnosti, ali svedo?enje o brutalnosti i pragmati?nosti ovog poteza steglo joj je srce. Suze joj navre?e na o?i.

  U magnovenju se popela do vrata kancelarije pokojnog istra?itelja. Noktom o?trim poput dijamanta zase?e staklo i izbi komad unutra. Proturila je ruku i napipala to?ki? brave. Osvrnula se, nigde nikoga. Zakora?ila je u ti?inu prostorije protkanu te?kim mirisom znoja i u?eglog duvana.

  uputi je Zadkiel.

  Otvarala je ormane i klasere, prelistavala gomile papira i vra?ala ih na mesto. Atila je stajao kraj vrata, oslu?kuju?i. Ose?ala je da u blizini nema pretnje. Naposletku do?e do male ostave. Jo? kutija, konzerve paprika?a, stara vindjakna i pocepani boks cigareta. Na gornjoj polici primeti ne?to neobi?no: neuredno smotan planinarski konopac, kotve i sidri?ta.

  ?Hej, Zadkiel, ?ta je ovo? Na? detektiv se bavio planinarenjem? Nije mi delovao tako.“

  Atila se okrete, pri?e polici i uspravi se na zadnje noge, nju?e?i opremu.

  analizirala je Zadkiel.

  ?Ali gde su kori??eni? Mora biti negde u blizini.“

  Pognute glave, neprekidno nju?e?i, pas je vijugao me?u drve?em. Povremeno bi se ukipio podignute nju?ke. Za njim se kretala Hemingway. Proveli su sate hodaju?i kroz naizgled beskrajnu ?umu. Ki?a je po?ela da rominja, dobuju?i po li??u i stvaraju?i neprekidni stati?ki ?um. Atila se uspravi poslednji put, zatr?a se i stade kao ukopan, markiraju?i ne?to pred sobom.

  Duboko sakrivena me?u stablima, velika raselina u zemlji pru?ala se pred njima. Prona?li su ga – prona?li su . Potoci vode strujali su preko tla i u tankim mlazovima se ulivali u ovo neobi?no grotlo.

  ?Uh, prokletstvo. Ne preostaje nam ni?ta drugo nego da se spustimo dole.“

  Ana je zavirivala preko ivice u mrak. Njeno ?unutra?nje oko“ registrovalo je procepe i zavoje provalije sve do samog dna.

  ?Prili?no je duboko i tesno. Nikada nisam koristila ovu opremu. Ne znam kako.“

  re?e Zadkiel sigurnim tonom.

  Hemingway u?ini tako, prebaci se preko ivice prepu?taju?i svoju te?inu konopcu i obrati se Atili:

  ?Ostani ovde i pazi. Ako se neko pojavi, oteraj ga lave?om da te mogu ?uti. Ok?“

  Pas samo zamaha repom i zauze polo?aj sfinge.

  Spust je trajao kra?e nego ?to je o?ekivala. Njene su ruke radile ve?to, kao da je u pitanju rutina koju je ponovila bezbroj puta. Na dnu, noge joj utonu?e do kolena u blatnjavu vodu. Naravno, nije joj bilo neophodno svetlo; neuporedivo se bolje snalazila u mraku. Skenirala je svako udubljenje.

  , Zadkiel joj usmeri pa?nju dalje niz procep.

  Zakora?ila je u tom pravcu, stvaraju?i namre?kane talase.

  ?Proba?u da rasklonim ovo“, oglasi se Ana drhtavim glasom.

  Gurnula je ruke do lakata u vodu i po?ela da razmi?e komade stene. Odbacivala ih je unazad, kr?e?i sebi put ka tajni koja je ?ekala zakopana dvadeset godina.

  ?, zaklju?i Zadkiel.

  Put ka unutra?njosti kamene humke bio je slobodan. Hemingway je stajala mokra i u blatu, nevoljna da istra?uje dubinu ovog, po svemu sude?i, groba.

  , navodila ju je Zadkiel.

  ?Gurni ruku i pogledaj? Sjajno. Postala sam Tomb Raider, a nemam ni rukavice.“

  Savila se i pru?ila ruku u vodu. Pipala je tra?e?i i najzad se dokopala onoga na ?ta je Zadkiel upu?ivala. Izme?u ka?iprsta i palca izvukla je staro pu??ano zrno. Gurnu ga u d?ep, pa ponovo zagnjuri ruke u blato. Dlan joj susrete jedan ve?i, okrugli i glatki predmet. Probala je da ga ukloni, ali se ispostavilo da nije te?ak kao kamen. ?udno.

  Obuhvatila ga je obema rukama i povukla iz vode. Blato se cedilo sa njega, a upale o?ne duplje u lobanji slepo su gledale u Anino lice. Skamenjena, postala je svesna da je prona?la Deborah. Prona?la je Gordonovu tajnu, Luciferovu polugu kojom upravlja senatorom. Kockice su se najzad slo?ile. Dok je dr?ala lobanju pred sobom, u uho joj doplovi Zadkielin glas:

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road